Bajke za djecu i ostalo

Prethodna tema Sljedeća tema Go down

Bajke za djecu i ostalo

Postaj by dany on 17.11.08 22:32

PEPELJUGA

Oboljela zena nekog bogatog covjeka pa kad je osjetila da joj se priblizava smrt, pozvala svoju jedinicu kcer postelji te joj rekla:
- Drago dijete, budi cedna i dobra pa ce ti uvijek dobro biti; ja cu s neba gledati na tebe i bit cu uza te.
To rekavsi, zaklopila mati oci i umrla. Djevojka svaki dan isla na majcin grob i plakala, bila cedna i dobra. Kad je dosla zima, pokrije snijeg bjelom plahticom majcin grob, pa kad ju je u proljece sunce opet skinulo, ozenio se otac drugom zenom. Druga je zena dovela u kucu dvije kceri, naoko lijepe i bijele, ali ruzne i crne u srcu. Dodje mucno vrijeme za pastorku.
- Zar ce ova glupa guska sjediti s nama u sobi! Ko hoce hljeb jesti treba da ga zasluzi; van sa sluzavkom! - navale sestre, uzmu joj njezine lijepe haljine, obuku joj stari sivi haljetak i dadnu joj drvene cipele.
- Gle ohole knjeginje kako se dotjerala! - rugale joj se one pa je u kuhinju otjerale.
U kuhinji je morala od jutra do mraka raditi teske poslove: rano u zoru ustajati, vodu nositi, vatru lozit, kuhati i prati. Osim toga, polusestre joj zadavale svakojakih jada, izrugivale je, sipale bi grasak i lecu u pepeo, a njoj valjalo sjediti i trijebiti. Kad bi uvecer klonula od rada, morala bi leci u pepeo kraj ognjista jer nije imala postelje. Kako je zbog toga uvijek bila prasnjava i prljava, nazvase je Pepeljugom. Jednoga se dana otac spremase na sajam; zapita obje pastorke sta da im donese.
- Lijepih haljina - odgovori jedna,
- Bisera i dragog kamenja - rece druga.
- A sta ces ti, Pepeljugo? - zapita otac.
- Otkinite, oce, prvu grancicu sto vam dodirne sesir kad se budete vracali; nju mi donesite. Otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisera i dragog kamenja, a kad je vracajuci se kuci jahao kroz sumarak, okrzne ga ljeskova grancica i zbaci mu sesir. On otkine grancicu i ponese je sa sobom. Kad je stigao kuci, dade pastorkama sta su zazeljele, a Pepeljugi ljeskovu grancicu, a pri tom je toliko plakala da ju je suzama zalila. Grancica je rasla i u lijepo se drvce razrasla. Pepeljuga je svaki dan triput isla na grob, plakala i molila, i svaki bi put sjela bijela pticica na drvce, pa kad bi imala kakvu zelju, dobacila bi joj pticica bas ono sto je Pepeljuga upravo zeljela.
Jednog dana kralj priredi svecanost i na nju bjehu pozvane sve najljepse djevojke kraljevstva: trebalo je da njegov sin izabere zarucnicu. Kad su obje sestre cule da ce i one ondje biti , vrlo se obraduju, pozovu Pepeljugu i narede joj:
- Pocesljaj nas, ocisti nam cipele i pricvrsti kopce; mi cemo u kraljevske dvore na svecanost.
Pepeljuga poslusa; gorko je plakala: i ona bi rado na ples pa stoga zamoli macehu da je pusti.
- Cujes li, Pepeljugo, kako ces na svecanost tako prasnjava i prljava? nemas ni haljine ni cipela, a htjela bi plesati!
Ali kako je Pepeljuga stalno molila, pristade maceha i rece:
- Evo sam ti sasula u pepeo zdjelu lece, pa ako je za dva sata otrijebis, mozes s nama zajedno.
Djevojka izidje na zadnja vrata u vrt i vikne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve pticice pod nebom, dodjite i pomozite mi trijebit: Dobre u loncic Lose u zelucic!
Nato kroz kuhinjski prozor doletjese dvije bijele golubice, pa grlice i napokon doleprsase sve pticice pod nebom te se skupise oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: kljuc, kljuc, kljuc– a nato i druge pocnu: kljuc, kljuc, kljuc, — te sva dobra zrnasca otrijebe u zdjelu. Nije prosao ni cio sat, a one vec bile gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu macehi; sva radosna misljase da ce smjesta na svecanost. No maceha se usprotivi:
- Ne, Pepeljugo; nemas haljine i ne znas plesati; samo ce te ismijavati.
Kad je djevojka stala plakati,opet ce maceha:
- Ako mi otrijebis iz pepela dvije pune zdjele lece za jedan sat, onda mozes ici. - A u sebi pomisli: “To nece moci nikako.”
Kad je maceha sasula dvije zdjele lece u pepeo,izidje djevojka na straznja vrata u vrt i zovne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve pticice pod nebom, dodjite i pomozite mi trijebiti: Dobre u loncic Lose u zelucic!
Nato kroz kuhinjski prozor doletjese dvije bijele golubice, zatim grlice i, napokon doleprsase sve pticice pod nebom te se skupise oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: - kljuc, kljuc, kljuc - a nato i druge pocnu: kljuc, kljuc, kljuc - te sva dobra zrna otrijebe u zdjelu. Prije nego sto je proslo pola sata, bile one gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu macehi: mislila je sva radosna da ce smjeti na svecanost. No maceha se usprotivi:
- Nista ti ne pomaze: neces s nama jer nemas haljine i neznas plesati; mi bi smo se tebe morale stidjeti. - Okrene joj ledja i pohiti sa svojim gizdavim kcerima na svecanost.
Kad nikoga vise ne bijase kod kuce, otidje Pepeljuga na grob svoje majke pod ljeskovo drvo i vikne: Milo drvce, stresi grane: Zlato, srebro saspi na me!
Nato joj ptica baci zlatnu i srebrnu odjecu te svilom i srebrom izvezene cipele. Pepeljuga brze-bolje obuce odjecu i podje na svjecanost. Njezine je polusestre i maceha ne prepoznase, vec misljahu da je neka kraljevska kci - tako bijase lijepa, tako u zlato odjevena. Na Pepeljugu i ne pomisljaju, uvjerene da sjedi kod kuce sva prljava i da trijebi lecu iz pepela. Kraljevic joj pridje, uzme je za ruku i stane plesati i to samo s njom; nikako je ne pustase iz ruke, a kad bi tkogod dosao po nju, rekao bi:
- Ovo je moja plesacica.
Pepeljuga plesase do veceri, a onda podje kuci. No kraljevic htjede znati cija je lijepa djevojka te joj rece:
- Hocu da te pratim.
No ona mu pobjegne i sakrije se u golubinjak. Kraljevic je, medjutim, cekao dok nije dosao otac; njemu kaza da je u golubnjak usla neka neznana djevojka. Stari pomisli da nije mozda, Pepeljuga, pa kad mu donesose sjekiru i trnokop, razbi golubinjak, ali nikoga ne nadje. Udjose u kucu, a kad tamo: Pepeljuga u svome prljavom haljetku lezi sva u pepelu kraj mutne petrolejke.
Pepeljuga je, naime, brze skocila otraga iz golubinjaka i otrcala ljeskovu drvcetu; tu je svukla i na grob stavila lijepu odjecu koju je ptica opet odnijela, a onda je u svom sivom haljetku sjela kraj pepela.
Kad se drugi dan svecanost nastavila i roditelji vec s djevojkama otisli, ode i pepeljuga ljeskovu drvcetu te progovori: Milo drvce, stresi grane: Zlato, srebro saspi na me!
Ptica joj baci odjecu jos gizdaviju od prijasnje, pa kad je u njoj banula na svecanost, sve se zadivi njezinoj ljepoti. Kraljevic je cekao dokle god nije dosla; uzeo je za ruku i plesao samo s njom. Kad bi drugi htjeli s njom plesati, rekao bi: -Ovo je moja plesacica.
Predvecer se Pepeljuga spremi kuci, kraljevic podje za njom da vidi u koju ce kucu. No ona mu pobjeze iza kuce u vrt, gdje su na lijepom veliku stablu visile prekrasne kruske; Pepeljuga se okretno poput vjeverice pope medju grane, te kraljevic ne znade gdje je iscezla. Cekase on dok dodje otac pa mu rece:
- One je neznane djevojke nestalo; mislim da se popela na krusku.
Otac pomisli da nije mozda Pepeljuga; zatrazi sjekiru, posijece krusku, ali ne bijase nikoga.Kad oni u kuhinju,Pepeljuga sva u pepelu kao uvjek. Ona je, naime, s druge strane sisla s kruske, predala lijepu odjecu ptici na ljeskovu drvcetu i opet obukla svoj sivi haljetak.
Kad su treci dan roditelji s polusestrama otisli, Pepeljuga opet podje svojoj majci na grob i rece drvcetu: Milo drvce,stresi grane: Zlato ,srebro sapi na me!
Sada joj ptica baci tako krasnu i sjajnu odjecu, kakve jos nije imala, i cipele od suhog zlata. Kad je u toj odjeci dosla na svecanost, gosti zanijemili od udivljenja.
Kraljevic je s njom plesao sasvim sam. Kad god bi je ko pozvao da s njom plese, kraljevic bi rekao: - Ovo je moja plesacica.
Predvecer se Pepeljuga spremase kuci i kraljevic je htjede pratiti; no i ona mu i opet tako brzo pobjeze te je nije mogao stici. Kraljevic se zato posluzi varkom; naredi da se stepenice namazu smolom, pa kad je Pepeljuga potrcala kuci, lijeva joj se cipela prilijepi i ostane. Kraljevic je digne: bijase malena i drazesna, sasvim od zlata. Drugo jutro podje s cipelicom Pepeljuginom ocu pa mu rece:
- Nijedna druga ne moze postati moja zena nego ona kojoj pripada ova zlatna cipelica.
Obje se sestre obradovase jer su imale lijepe noge. Najstarija uzme cipelu i podje u sobu da je obuje; pritom joj pomagase majka. Kako cipelica bijase premalena, te joj nozni palac ne mogase unutra, dade jo mati noz i rece:
- Odrezi palac; budes li kraljica, neces morati ici pjesice.
Djevojka odreze palac, utisne nogu u cipelicu, stisne zube od boli i izidje pred kraljevica,a on je uzme kao zarucnicu na konja i odjase.
Moradose proci pokraj groba gdje su, na ljeskovu drvcetu, sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube Krv, gle, curi iz cipele: Cipela joj premalena, Zarucnice prave nema, Kod kuce jos ona drijema.
Kraljevic pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila; krene konjem natrag, dopremi krivu zarucnicu kuci i rece da nije prava i da druga sestra obuje cipelu. Druga udje u sobu i prsti joj na srecu udju u cipelicu, samo joj peta bijase prevelika. Nato joj mati dade noz i rece:
- Odsijeci komadic pete; budes li kraljica, neces morati ici pjesice.
Djevojka odsijece komadic, utisne nogu u cipelu, stisne zube od boli i izidje pred kraljevica, a on je uzme kao svoju zarucnicu na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova drvceta,na njemu su sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, Krv, gle, curi iz cipele: Cipela joj premalena, Zarucnice prave nema, Kod kuce jos ona drijema.
Kraljevic pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila i kako se po bijeloj carapi razlijeva rumenilo; krene konjem natrag i otpremi krivu zarucnicu kuci.
- Ni ova nije prava! - ljutio se kraljevic. - Nemate li druge kceri?
- Ne - odgovori otac. - Jos ima Pepeljuga,s iroce od moje rahmetli zene; ali ona ne moze biti zarucnica.
Kad je kraljevic zatrazio da mu i nju posalju, upadne maceha zlobno:
- Ne, sva je prljava, ne smije se pokazati.
No kraljevic je svakako zelio da vidi i Pepeljugu moradose pozvati. Ona prvo umije ruke i lice, podje kraljevicu i pokloni mu se. Kraljevic joj dade zlatnu cipelicu, a ona sjedne na klupicu, izvuce nogu iz teske drvene cipele i stavi je u zlatnu: stajase joj kao salivena. Kad je ustala i kraljevic joj pogleda u lice, prepozna lijepu djevojku sto je s njim plesala i viknu: - Ovo je prava zarucnica!
Maceha se i obje polusestre uplase i poblijede od bijesa. A kraljevic se vine s Pepeljugom na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova stabalca, kliknu dvije golubice u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, Krv ne curi iz cipele: Cipele joj lijepo stoje, Zarucnica prava to je. Kliknuvsi slete sa drveta i sjednu Pepeljugi na ramena, jedna s lijeve, druga sa desne strane, i tako ostanu. Kad je trebalo slaviti svadbu, dodjose neiskrene polusestre da se dodvore i da s Pepeljugom srecu dijele. Kad su zarucnici posli na vjencanje, bila je najstarija sestra s lijeve strane, a najmladja sa desne i golubice iskljuju svakoj po jedno oko. A kad su se vracali sa vjencanja bila je najstarija sa desne a najmlada sa lijeve strane i golubice iskljuju svakoj drugo oko. I tako su za svoju zlobu i neiskrenost bile kaznjene sljepocom za citav zivot.

Književni lutak


Zadnja promjena: dany; 18.11.08 10:13; ukupno mijenjano 1 put.

_________________
DOMINIK 21.12.2004
LORENA 05.07.2007

dany
Administrator
Administrator

Gender : Female
Broj postova : 3388
Age : 39
Lokacija : Čakovec
Zanimanje : Poljoprivredni tehničar
Kako ste saznali za ovaj forum : Ovo je moj forum
Država :
Bodovi aktivnosti : 1237
Registration date : 06.06.2008

http://nasa-djeca-i-mi.forumj.biz

[Vrh] Go down

Re: Bajke za djecu i ostalo

Postaj by dany on 17.11.08 22:34

CRVENKAPICA

Bila jednom mlada, draga djevojcica koju bi svako zavolio cim bi je ugledao, a njena je baka voljela tako da nije znala, kako da djetetu ugodi. Jednom joj poklonila kapicu od crvena barsuna, sto je djevojcici tako dobro pristajala da drugo i nije htjela nositi; po toj je kapici prozvali Crvenkapicom.
Jednog dana rece joj mati:
- Hajde, Crvenkapice, evo ti kolaca i flasa vina pa odnesi baki da se malo okrijepi; bolesna je i slaba. Podji sto prije, dok nije pripeklo; kad budes vani, idi pravo i ne skreci sa puta mozes pasti i razbiti flasu pa baka nece nista imati. Kad joj dodjes u sobu, ne zaboravi joj zazeljeti “dobro jutro”; nemoj zavirivati naokolo po coskovima.
- Sve cu izvrsiti kako treba - odgovori Crvenkapica i pruzi majci ruku.
Bakina kuca bila izvan sela, u sumi, pola sata daleko. Kad je Crvenkapica dosla u sumu, srela vuka. Nije znala kako je to zla zivotinja pa se nije ni bojala.
- Dobar dan, Crvenkapice! - pozdravi je vuk.
- Dobar dan, vuce! - uzvrati ona.
- Gdje ces tako rano, Crvenkapice?
- Idem baki.
- A sta to nosis u korpici?
- Kolaca i vina; jucer smo pekli; neka se baka malo okrijepi.
- A gdje stanuje tvoja baka, Crvenkapice?
- Oko cetvrt sata dalje u sumi, ispod tri velika hrasta; tamo joj je kucica za ljeskovom zivicom; bice da znas - objasni Crvenkapica.
“Mlado njezno stvorenje; zaista mastan zalogaj, prijat ce ti jos bolje od stare. Treba lukavo udesiti da obje scepas” - misljase vuk iduci pokraj Crvenkapice pa ce onda glasno:
- Crvenkapice, lijepa li cvijeca naokolo; zasto se malo ne ogledas? Cini mi se da ti uopste ne cujes kako ptice lijepo pjevaju. Ides nekako sama za sebe, kao da ces u skolu, a tako je veselo ovdje u sumi.
Crvenkapica pogleda naokolo, pa kad vidje kako sunceve zrake kroz drvece tamo-amo poigravaju i svuda lijepo cvijece, pomisli: “Ako baki donesem buket cvijeca,obradovat ce se; jos je rano, doci cu na vrijeme.” I skrene sa puta i potrci u sumu da nabere cvijeca. Kad bi koji cvijet ubrala, trcala bi dalje, misleci da tamo ima jos ljepseg i tako je isla sve dublje i dublje u sumu. Vuk, medjutim,otidje pravo do bakine kucice i pokuca na vrata.
- Ko to kuca? - upita baka.
- Crvenkapica; donijela ti kolaca i vina, daj otvori.
- Pritisni samo kvaku - oglasi se baka. - Preslaba sam, ne mogu ustati.
Vuk pritisne kvaku, vrata se otvore i on podje pravo postelji te prozdre baku. Zatim obuce njene haljine, stavi njenu kapu na glavu, legne u njenu postelju i povuce zavjese. Crvenkapicaje i dalje trcala za cvijecem, pa kad ga bijase nabrala vec toliko da vise ne mogase drzati u ruci, sjeti se bake i pohiti njoj. Zacudila se sto su vrata otvorena a kad udje u sobu, ucini joj se neobicno pa pomisli: “Boze moj kako mi je danas tjeskobno pri srcu,a inace tako volim biti kod bake!” Uzdahne pa ce glasno:
- Dobro jutro!
- Ali ne dobi odgovor. Zatim pridje postelji, razvuce zavjese, i gle:u njoj baka, kapu navukla na lice, sva je cudnovata.
- Hej, bakice, zasto su ti tako velike usi?
- Da te bolje cujem.
- Hej, bakice, zasto su ti tako velike oci?
- Da te bolje vidim.
- Hej, bakice, zasto su ti tako velike ruke?
- Da te bolje dohvatim.
- Ali, bakice, zasto su ti tako velika usta?
- Da te bolje prozdrem! -vikne vuk: skoci iz postelje i proguta jadnu Crvenkapicu.
Kad se vuk najeo, opet legne u postelju, zaspi i glasno zahrce. Pokraj kuce prolazio lovac i mislio: “Kako ova stara zena hrce! Treba vidjeti sta joj je.” Udje u sobu, kad pridje krevetu, opazi vuka.
- Ovdje si mi zar, stari gresnice, odavno te trazim! - usklikne lovac i vec htjede puskom ciljati, kadli se prisjeti da je vuk mozda progutao baku, pa bi se mogla jos spasiti. Zbog toga ne puca u vuka vec uzme noz pa stane vuku parati trbuh. Nekoliko puta zareze i opazi kako se zasija crvena kapica; zareze on jos nekoliko puta i djevojcica iskoci iz vucije utrobe.
- Ah, kako sam se uplasila! - veselo ce Crvenkapica. - Kako bijase tamno unutra!
Zatim izadje i stara baka, jos ziva; jedva disase. Crvenkapica donese kamenja, njime natrpaju vuka, pa kad je ovaj htio pobjeci, pritisne ga kamenje tako da pade mrtav. Sve troje bijase zadovoljno. Lovac oderao sa vuka krzno i otisao kuci; baka uzivala u kolacima, pila vino sto ga je donijela Crvenkapica i opet se oporavila, a Crvenkapica razmisljala: “Ne smijes nikad vise sama skrenuti sa puta i trcati u sumu kada ti majka zabrani.”

Književni kutak

_________________
DOMINIK 21.12.2004
LORENA 05.07.2007

dany
Administrator
Administrator

Gender : Female
Broj postova : 3388
Age : 39
Lokacija : Čakovec
Zanimanje : Poljoprivredni tehničar
Kako ste saznali za ovaj forum : Ovo je moj forum
Država :
Bodovi aktivnosti : 1237
Registration date : 06.06.2008

http://nasa-djeca-i-mi.forumj.biz

[Vrh] Go down

Re: Bajke za djecu i ostalo

Postaj by saky1 on 22.11.08 15:29

ĆUP ZLATA

Bio negda siromašan seljak, koji je sa svojom ženom na kneževom imanju boravio. Stanovali su u bednoj kućici, podignutoj na peskovitom zemljištu. Oboje su iz dana u dan odlazili na kneževo imanje da rade, a zaradivali su tek toliko da održe goli život. Kraj kuće su imali povrtnjak, a malo dalje i delić polja, na kome su sadili krompir.

Naiđe jednom rodna godina i siromašni seljak pokupi sa svog polja više krompira nego ikad ranije. Oboje su se tome radovali, iako nisu znali ni gde će ni kud će s tolikim krompirom. Seljak je razmišljao, i najzad reče svojoj ženi:

– Iskopaću rupu u pesku kralj kuće i u nju staviti višak ovogodišnjeg roda.

Žena se složi. Što su naumili, to su i učinili: iskopaju trap i pri tom u pesku nadu nekakav starinski ćup. Pošto je bio naprsnut, iz njega procure zlatnici.

– Auh! – uzvikne seljak. – Pa to je prava sreća!

– Niko nam neće verovati da imamo toliko novaca – primeti žena, sijajući od radosti.

– Nikom nećeš ni govoriti o tome – opomene je muž – jer ako se budemo hvalili, doći će da nas pokradu.

Siromašni seljak se najviše bojao kneza. Ako on sazna da su iskopali ćup s blagom, sve će im zlatnike oteti. Zato još jednom strogo zapreti ženi da nikom ništa ne govori.

Sutradan oboje odu na rad. Dan dug, vedar... Sunce pripeklo, pa žena gori od želje da s nekim porazgovara.

– Zamisli samo – šapne ona susetki sa strane – sinoć smo u pesku kraj kuće iskopali ćup zlata.

– Ma, ko?! – začudi se susetka.

– Moj muž i ja. Ali, zaboga, ne govori nikom o tome!

Susetka se nije mogla da uzdrži, već ispriča drugoj ženi, druga trećoj, i tako redom, sve dok svi nisu saznali da je siromašni seljak iskopao ćup pun zlata.

Ne potraje dugo, i knez dočuje za tu priču. Odmah je pomislio kako da se dokopa nađenih zlatnika. Zato pozove seljaka i zatraži da mu preda blago koje je našao.

– Ja nisam našao nikakvo blago – odgovori mu siromašni seljak.

– Tvoja žena priča da si ga našao.

– Ona to izmišlja, čestiti kneže. Sve je to izmišljotina.
Knez rekne seljaku da će za neki dan sam proveriti ko od njih govori istinu. Seljak se vrati kući zamišljen, a uveče saopšti ženi:

– Čuj, noćas će proći Turci sa psima kroz naše selo. Ako te vide, mogla bi se zlo provesti. Nahuškaće pse na tebe, budeš li samo glavu promolila. Zato se sakrij u podrum.

Žena brže-bolje strči u podrum, a muž za njom zatvori vrata. Potom ode u pekaru, kupi pola meriće pereca i razbaća ih po dvorištu i povrtnjaku. Ujutru ode u podrum, probudi ženu i reče:

– Noćas je padala kiša s perecama. Idi napolje i pokupi perece, koje su pale s kišom!

Žena, ne verujući, izađe i zbilja, nađe perece. Brzo ih pokupi i unese u kuću. Vidi da nema više od pola meriće i počne da žali šta kiša nije duže potrajala.

Uveče joj muž reče:

– Opet moraš u podrumu spavati. Naš čestiti knez je šenuo, pa će ga sa psima iz sela proterati.

Žena opet poslušno ode u podrum. A muž nahuška svog psa. Kad on poče da laje, zalajali su i psi u susedstvu, i na kraju se selo orilo od psečeg laveža. Žena je slušala i mislila: "Bože moj, sada gone čestitog kneza!"

Sutradan pozove knez po drugi put siromašnog seljaka i ponovo ga upita za zlatnike. Seljak se pravio da o tome ništa ne zna.

– Bolje priznaj, jer ako lično proverim i utvrdim istinu, kazna će ti biti veća – zapreti knez.

– Ja sam rekao svoje, čestiti kneže. Sve je to izmislila molja žena.

Knez se naljuti i pošalje sluge da dozovu seljakovu ženu. Žena stiže zaplašena. Knez joj ne dozvoli ni da predahne, već je upita:

– Jesi li ti njegova žena?

– Da, čestiti kneže!

– Jesi li ti s njim zajedno našla ćup s novcem?

– Da, čestiti kneže!

Knez se namrgodi i pogleda u siromašnog seljaka:

– Dakle, lagao si, a?

Seljak ništa ne odgovori, a knez se opet obrati ženi:

– Kada ste našli onaj ćup?

Žena se zamisli i reče:

– To je bilo na nekoliko dana pre nego što su Turci kroz selo prošli.

Knez se na to veoma začudi, jer ni za kakav prolazak Turaka kroz selo nije znao, niti je Turke video. Zato nastavi sa ispitivanjem, ne bi li se žena nečeg odredenijeg setila:

– Hajde, hajde, seti se kad je to bilo!

Žena odgovori:

– Na nekoliko dana pre nego što su pereče s kišom padale.

Knez zavrte glavom. Ne shvatajući o čemu to žena govori, upita je:

– Zar se ne možeš setiti kad je to bilo?

– Žena stade da razmišlja i da se priseća. Najzad se lupi šakom po celu i uzviknu:

– Setila sam se!

– Reči! – podstaknu je knez.

– To je bilo tačno na nekoliko dana pre nego što ste vi, čestiti kneže, šenuli, pa su vas psima kroz selo gonili.

– Šta?! – viknu knez i skoči besan sa stolice. – Nisam ja šenuo, već ti! Po tvome – prvo su Turci prošli kroz selo, onda su perece padale s neba, a sad... Gubi mi se s očiju, zajedno s tvojim mužem!

Žena izađe zbunjena i preplašena, a muž je potapša po ramenu i umiri:

– Ne brini ništa. Nisi ti šenula, već smo mi knezu podvalili. Hteo je da nam otme ćup s blagom. Sada je blago naše, možemo se veseliti i pevati.

Tako je lukavi seljak sačuvao ono što je našao i sa svojom ženom proživeo u miru i veselju.


GLUPI PETAR

U mužakovskoj crnogorici živeo je nekada bogati seljak koji je imao tri sina: Jana, Jurija i Petra. Jan bejaše vešt, Jurij preduzimljiv, a Petar pomalo glup. bog toga je Jan vodio brigu o domaćim poslovima, Jurij prevozio ugljen i žito u grad, a Petar je iz dana u dan palio luč. Jednom se vrati Jurij iz grada i ispripoveda braći da se Hanka, mlada gospodarica Staklenog grada, udaje i da njen otac, radi toga, poziva mlade ljude iz cele zemlje na veliko takmičenje. Ko prvi dojaše u Stakleni grad, dobiće lepu Hanku za ženu. A Stakleni grad je bio na visokoj i strmoj planini.

Jan i Jurij odmah odluče da učestvuju na takmičenju. Kupe sebi kićenu odeću, a za konje nabave najlepšu opremu. Mnogo brige su potom poklanjali svojim ridanima: češljali su ih, timarili i davali im najbolju zob.

Svakoga dana je Petar, dok su obedovali, slušao prekomerna hvalisanja oba brata. Oni su se ponašali tako kao da su već pobedili. I Petar je želeo da ide na to takmičenje, ali svoju želju nije smeo ni pomenuti, jer se bojao da ga braća zbog toga ne ismeju. A ni konja nije imao.

Na tri dana pred takmičenje, Petar je morao otići na livadu da naplasti seno. Kada se zamorio, legao je na plast. Iznenada, nešto poče da čupa i jede njegovo seno. Petar se prenu i ugleda prekrasnog ždrepča. Namah ga dograbi za uzdu. Konj poskoči da bi se otrgao, ali Petar ga je čvrsto držao i govorio:

– Ne puštam te! Moja braća će za tri dana odjezditi u Stakleni grad, a ja ne mogu s njima jer nemam konja. Sad ću na tebi jahati.

Konj mu odgovori:

– Ako li me danas pustiš, obećavam da ću ti se za tri dana ponovo vratiti, još bolje opremljen i sa kićenom odećom za tebe.

Petar je samo časak razmišljao, pa pusti konja.

Trećega dana spremiše se braća za takmičenje. Obukoše blistava odela koja je i Petar mnogo voleo, a nije imao. Kada pade veče, odjezdiše prema planini na kojoj se uzdizao Stakleni grad.

Petar je, sav zajapuren, trčao po povrtnjaku tražeći svoga konja, ali njega nigde nije bilo. Gnevan i očajan, leže pod vrbov grm. Tek što ga savlada san, kad začu rzanje i ugleda osedlanog kona, a na njemu kitnjastu, srebrom i zlatom optočenu odeću. On uhvati ždrepca i poče da navlači odelo. Ali, kako je ono bilo novo i kruto, a on nespretan, deset puta ga je navlačio i svlačio i u tome provede celu noć.

U ranu zoru bio je gotov. Skoči na svog zelenka i potera ga ka Staklenom gradu. Na sebi je imao neobično odelo, a pod sobom konja strašno plahovitog: skakao je preko gora i dolova. Naposletku je i poleteo i ubrzo prestigao sve takmičare.
Na vrhu planine nađe se Petar prvi pred gradskim vratima, koja se uz silan tresak otvoriše. Tamo ga je, na ulazu u dvorac, već očekivala lepa i mlada kći gospodara Staklenog grada sa svojim ocem i celom četom dvorana. Ona mu se osmehnu, a njen otac ga pozva k sebi i prijateljski upita:

– Odakle si, junače?

– Ja sam iz Lučanog grada – odgovori Petar smelo.

Ali gospodar za taj grad nije nikada čuo. Zato odluči da se najpre obavesti, pa onda da Petru da svoju lepu kćer za ženu. Mlada gospodarica stavi pobedniku blistav zlatan prsten na prst, a njen otac ga bogato nagradi i poruči mu da za tri nedelje ponovo dođe.

Petar pođe kući. Konj ga vrati u povrtnjak i tamo mu obeća da će za tri nedelje ponovo dogalopirati.

Kada su se braća drugoga dana u zoru vratila kući, Petar je već stajao kraj peći i palio luč. Darove je sakrio ispod borovine, a prst na kome je bio prsten zavio, kao da se tobože osekao.

Za vreme obeda Jan i Jurij su naveliko i naširoko pripovedali o proteklom takmičenju.

– Ja sam na svom ridanu tako silovito jurio da je kamenje na sve strane letelo – reče Jurij.

A Jan dodade:

– I moj ridan je bio medu prvima, ali nije mogao sve šančeve da preskoči. Šteta, mnogo je obećavao.

Jurij zapita:

– Petre, nisi li, možda, posmatrao takmičenje?

Petar odgovori:

– Nešto sam malo video. Onaj momak je imao prelepog konja i sjajnu odeću.

Opisao je pobednika, ali se nijednom rečju nije odao, već se samo ispotiha smejao braći zato što ga nisu poznala.

Posle nekog vremena, uđe u dvorište njihove kuće neobična putnica. Bila je to dvorska dama, koja zapita: "Dragi domaćini, ja tražim Lučani grad. Pokažite mi, ako znate, put do njega!"

Ni otac, ni Jurij, ni Jan o tome gradu ništa nisu znali. Naposletku dozvaše Petra. Iako je Petar bio u svome zamašćenom radnom odelu, dvorska dama ga je odmah poznala.

– Šta se dogodilo kad imaš zavijen prst? – upita ga ona.

– Oh, ništa... malo sam se sekirom rečnuo i prst obložio komadićem kore – promrsi Petar.

Dvorska dama zaćuta i odmah odjezdi dalje.

Protekoše tri sedmice i pred zakazan dan, naveče, ode Petar u povrtnjak, tamo leže pod grm i usni. Usred noći se prenu. Ugleda majušnog čoveka a iza njega gospodsku staklenu kočiju sa četiri konja. Mali čovek, koji je na rukama nosio zlaćano odelo, priđe mu i reče:

– Obući ovu odeći i sedni u kočiju! Podi u Stakleni grad, ali pre nego što tamo stigneš, pokupi sve prosjake koje na putu sretneš.

Ubrzo naiđe Petar na nekakvog gegavog pešaka, koji je na drumu od bogatijih prolaznika milostinju sakupljao.

– Ko si ti? – upita ga Petar.

– Ja sam velika ispičutura – odgovori mu prosjak.

– Sedi u kočiju, trebaće mi ispičutura!

Nešto kasnije srete čoveka s ogromnim ustima i trbuhom velikim kao bure. Petar ga zapita:

– Ko si ti?

– Ja sam veliki žderač, izelica.

– Sedni u kočiju, izelica će mi trebati.

Potom naiđe na jednog gromoglasnog vikca. I sve ih Petar primi u kočiju. Pre zalaska sunca, stiže on sa svojim ljudima na vrh planine. Tamo ugleda dugačak red divnih posrebrenih kočija koje su, sve do jedne, prema Staklenom gradu jezdile. Toliko je bilo kočija da su zakrile put. Pošto je Petar bio na začelju, on izračuna da se ni za ceo dan neće približiti gradu, pa zato prede na šumski puteljak. Ali i šumski puteljak bio je zakrčen oborenim deblima. Tada povika snažni tegljač:

– Hoćeš li, gospodaru, da put raščistim!

I odmah skoči sa kočije i odbaci drvlje u stranu. Džinovska debla letela su uvis. Zahvaljujući tome, stiže Petar pred veče pred vrata Staklenog grada, koja mu se odmah otvoriše.

Ceo dvor je bio na nogama. Mlada gospodarica uhvati Petra za ruku. On se osmehivao dok ga je ona vodila, ali njen otac grubim glasom reče:

– Ja još ne znam, u stvari, ni šta si ni ko si ti, Petre. Za tvoj Lučani grad smo se raspitivali, ali ništa nismo saznali. Zato moraš, pre nego što ti išta obećam, da izvršiš tri zadatka. Prvo, zapovedio sam da es za tebe i tvoje ljude napeče dvanaest hlebova od dvanaest funti. To morate za tri dana pojesti.

Petar se nije dugo premišljao. Jedanaest hlebova je dao velikom žderavcu, a dvanaesti ostavio za sebe i ostale pratioče. Ubrzo su svi hlebovi bili pojedeni, pa gospodar Staklenog grada zapovedi da im prinesu dvanaest džinovskih vrčeva piva. To je morao Petar sa svojim ljudima da popije za šest dana. Ni ovog puta se Petar ne uzbudi. Jedanaest vrčeva je dao velikom pijaću, koji ih je ispio sam.

Mlada gospodarica, koja se veoma bojala da Petar neće moći da ispuni sve zadatke, odjednom se od brige i strepnje razboli. Lekar je tvrdio da će gospodarica ozdraviti jedino od vode sa zdravca-studenca, koji je bio sto milja udaljen. Zbog toga postavi gospodar Staklenog grada i treći uslov Petru: za dvanaest časova da dovuče kotao vode sa zdravca-studenca.

Petar isprva nije znao šta da čini, a onda se sebi brzog trkača. Njega posla po zdravu vodu. Za tri časa je trkač već bio kod zdravca-studenca. Tamo se i sam zdrave vode napio, ali... kako je bio umoran, seo je malo na obalu i tu zaspao.

Petar je stajao na gradskim vratima i čudio se što nema trkača da se vrati. Već je i jedanaesti čas minuo. Tada se momak seti gromoglasnog vikača i poruči mu da trkača dozove. Ovaj poče tako vatreno oda viče da se zemlja tresla. I mlada gospodarica je iz postelje na zemlju pala. Ali trkač se probudi, poskoči, zgrabi svoj kotao i poče tako grabiti da je petama u leđa udarao, a kosa mu je vijorila oko glave. U poslednjem trenutku dvanaestog časa, stiže on u Stakleni grad i Petar odnese kotao vode gospodaru.

Kako je Petar i treći zadatak izvršio, mlada gospodarica, koja je od vode ozdravila, zamoli oca da se venčanje više ne odlaže, već da se odmah obavi. Gospodar nije imao kud, pa morade dozvoliti. Svadbeno veselje trajalo je mnogo dana. Najbolje su prošli ispičutura i izelica, ali i gospodarica je bila veoma srećna.

U meduvremenu su se kod kuće otac i majka zabrinuli šta li se to moglo Petru dogoditi. Oni nisu znali ni kad je, ni kud je pošao, ni kako se izgubio.

Posle tri sedmice, požele Petar da svoju mladu ženu povede kući Stari gospodar dade zetu na dar deset crnih, a svojoj kćeri pet snežnobelih konja i veliku nevestinsku spremu. Tako stigoše u mužakovsku crnogoriću i na Petrov zeleni povrtnjak. Ali, tamo gde je stajao plast, dizao se sada prekrasan dvor, a oko dvora vrt. Pred ulazom je stajao onaj isti majušni čovek, koji reče:

– Ja sam se o tebi pobrinuo i sagradio ti sve ovo. Dvor pripada tebi, jer si me one noći pustio iako sam ti bio veoma potreban. A i zato jer si se držao mojih saveta.

Otac, majka, Jan i Jurij čudili su se kako je na njihovom povrtnjaku mogao da nikne takav sjajan dvor. Najviše su se, ipak, začudili kada je u njihovo dvorište ušla blistava staklena kočija u koju su bila upregnuta četiri konja. Iz kočije je izašao naočit vitez, a za njim čudesno lepa vlastelinka. Majka prva prepozna svog Petra, a braća se zgranuše. Ali ih Petar sve toplo pozdravi i ispripoveda im šta se sa njim zbilo i kako je svoju sreću našao.

Naposletku zamoli oca i majku da kod njega u dvoru stanuju. Tako i bi. Braća su stanovala u kući i upravljala roditeljskim dobrom. Petar je sa svojom lepom ženom imao miran i srećan život, a ako nije u meduvremenu umro, on i danas živi u Lučanom gradu.


www.djurajaksic.edu.yu


Zadnja promjena: saky1; 22.11.08 15:37; ukupno mijenjano 1 put.

_________________


www.brzotrz.com

saky1
Moderator
Moderator

Gender : Female
Broj postova : 580
Age : 38
Lokacija : Zrenjanin,Vojvodina
Zanimanje :
Kako ste saznali za ovaj forum : Dobre vesti brzo putuju!
Država :
Bodovi aktivnosti : 244
Registration date : 16.10.2008

http://www.brzotrz.com

[Vrh] Go down

Re: Bajke za djecu i ostalo

Postaj by saky1 on 22.11.08 15:31

LEPA SESTRICA

Bili nekad otac i majka, i imali dečaka i devojčicu. Devojčica je bila veoma lepa. Kada se nasmeje, rascveta joj se rumena ruža, kada kosu češlja, padaju joj zlatne zvezde niz vlasi, a kad ruke mije, biseri joj se sa šaka krune.
Ali brzo umre dečici mati i otac uzme sebi drugu ženu. Maćeha, pak, dovede svoju devojčicu, koja je bila ružna. Zbog toga je maćeha s bratom i sestricom loše postupala. Kada deca poodrastu, brat ode od kuće i namesti se kod vlastelina za goniča konja. Ali on je neprestano za svojom sestrom čeznuo. Zato je naslikao njen lik, a sliku okačio na vrata konjušnice. I uvek kada je ulazio u konjušnicu, bio je veseo, a kad je iz konjušnice izlazio, bio je tužan.
To njegov gospodar primeti i začuđeno zapita:
– Zašto se ti uvek smešiš kad u konjušnicu ulaziš i zašto si tako tužan kad iz konjušnice izlaziš?
Gonič mu s početka nije hteo na takva pitanja da odgovara, ali jednog dana reče:
– Imam kod kuće sestricu, koja je veoma lepa. Kada se osmehne, rascveta joj se rumena ruža, kada kose češlja, padaju joj zlatne zvezde niz vlasi, a kada ruke mije, biserne perle joj se oko ruku viju. Njenu sliku držim na vratima konjušnice. Zato, kad u konjušnicu idem, veseo sam što ću sestricu ugledati, a kad iz konjušnice idem, tužan sam što je napuštam.
– Tada vlastelin reče:
– Idi i donesi mi tu sliku!
Gonič mu učini po volji. Vlastelinu se devojka veoma dopadne pa upita:
– Je li tvoja sestra zbilja tako lepa?
– Još lepša – odgovori mu gonič.
Tada vlastelin zapovedi:
– Upregni konje u kola i idi po svoju sestru! Ja ću je za ženu uzeti.
kćer ne povede gospodaru. Zato zajedno sednu u kola i povezu se.
Kada su bili na pola puta, trebalo je da predu veliku reku, pa se gonič poboja za svoju sestru. Zato vikne sa kola:
Sestrice, ne naginji se preko kola, da ti oštri vetar lice ne ozledi!
Ali sestra nije brata razumela, pa upita maehu:
– Šta je brat rekao?
A ona joj odgovori:
Nagni se i pogledaj tu lepu široku vodu!
Devojka se nagne preko kola, a maćeha je gurne u reku. Tamo se devojka pretvori u patku i odleti.
Vlastelin je nestrpljivo čekao. Kada se kola približe, potrči im u susret. Ugleda maćehinu kćer i zamoli je da se nasmeje, ali ona svoje žute zube iskezi na njega; on joj reče da svoju kosu očešlja, a njoj debele vaši sa glave padoše; on joj zapovedi da ruke umije, a ono joj se prljavština oko ruku zalepi.
Na to se vlastelin jako razgnevi:
– Moj gonič je lažljivac!
A onda se obrati maćehi:
Ona mu odgovori:
– Obesi ga o motku u pušniči!
Vlastelin tako i učini.
Kad je pala noć, prhne patka iznad pušnice, doleti do mladića, a gle – to je bila njegova sestrica. Ona navuče svome bratu belu košulju i počne da jadikuje:
– Kva, kva, moj voljeni brate, još dve noći pušiću ti, a potom nikad više!
Druge noći doleti patka ponovo i zajauče:
– Kva, kva, voljeni brate, još jednu noć pohodiću te i potom nikada više!
Ali sluge, koje su pušnicu čuvale, sve su to videle i čule, pa obaveste vlastelina. Zato treće noći stane vlastelin kraj pušnice da tu neobičnu patku sačeka. Ona doleti kao i pre i, odmah počne da jadikuje:
– Kva, kva, voljeni brate, više te nikad neću videti!
Kada to progovori, uhvati je vlastelin za krilo i upita može li joj pomoći. Ona odgovori:
– O da! Noga mi je uvezana lancem. Ako taj lanac jednim zamahom mača presečeš, povratiću svoj čovečji izgled i biću izbavljena.
Vlastelin preseče lanac i sad je pred njim stajala veoma lepa devojka. On je zamoli da se nasmeje, i gle – na usnama joj procveta ruža; zamoli je da svoje kose očešlja, i gle – zlatne zvezde se sa vlasi prosuše; zamoli je da svoje ruke umije, i gle – sjajni biseri joj se oko ruku nanizaše.
Vlastelin se veoma obradova. On obujmi devojku desnom, a njenog brata levom rukom i ode s njima u kuću. Odmah potom pozva maćehu i upita je šta treba da učini, a ona, misleći da se to odnosi na lepu sestricu, zagrakta:
– Veži je starome konju za rep, pa poteraj konja u šumu!
A vlastelin na to reče:
– Kad si takvu smrt izabrala, neka ti bude!
Ali lepa sestrica joj oprosti život.
Vlastelin uze lepu sestricu za ženu, a brata postavi za upravnika. On više nije za svoju sestru strepeo.


www.djurajaksic.edu.yu


Zadnja promjena: saky1; 22.11.08 15:38; ukupno mijenjano 1 put.

_________________


www.brzotrz.com

saky1
Moderator
Moderator

Gender : Female
Broj postova : 580
Age : 38
Lokacija : Zrenjanin,Vojvodina
Zanimanje :
Kako ste saznali za ovaj forum : Dobre vesti brzo putuju!
Država :
Bodovi aktivnosti : 244
Registration date : 16.10.2008

http://www.brzotrz.com

[Vrh] Go down

Re: Bajke za djecu i ostalo

Postaj by saky1 on 22.11.08 15:34

VREDNA I LENJA KĆI

Živeli su nekad, kuća uz kuću, jedan čestiti udovac i jedna veoma zla udovica. Udovac je imao lepu i vrednu kćer, a udovica ružnu i lenju. Jednoga dana udovica reče kćeri čestitog udovca:

– Kada bih ja tvoja mati bila, svakog dana bih ti glavicu mlekom, a nožice pivom umivala!

Zbog toga uze udovac udovicu za ženu. Ali ona odmah ispolji svoju zlobu. Ne sam da ne održa obećanje, nego i reče mužu:

– Gledaj da svojoj kćeri službu nađeš!

I otac je posluša. Pošto je susedno mesto gde je svojoj kćeri službu našao bilo dosta daleko, on pođe da je otprati. Posle jednog časa hoda, ugledaše krmaču gde leži na putu. Ona reče devojci:

– Počeši me, moja devojko, počeši! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo prase.

Devojka počeša krmaču.

Na jedan čas hoda dalje, ugledaše kobilu, koja reče:

– Pogladi me, moja devojko, pogladi! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo ždrebe.

Devojka i kobilu pogladi.

Na jedan čas hoda dalje, ugledaše u jednoj bašti jabukovo drvo. Ono reče devojci:

– Potkreši me, potkreši! Kada se kući vratiš, daću ti punu pregaču lepih, okruglastih jabuka.

Devojka jabukovo drvo potkresa.

Opet na čas hoda dalje, naidoše na grupu mladih devojaka, koje su u jezercetu platno močile. Devojke joj rekoše:

– Pomozi nam da komad platna omočimo! Kada kući pođeš, daćemo ti pola sanduka platna.

I devojka im pomože da omoče platno.

Nije potom dugo potrajalo i stigoše kod bogatog seljaka. Seljak je, pre nego što je primi u službu, zapita:

– S kim hoćeš da jedeš: sa psima i mačkama ili s ljudima?

– Sa psima i mačkama – odgovori devojka.

A psi i mačke su kod tog seljaka jeli zemičke u mleku, a ljudi samo suvi hleb.

– A gde želiš da spavaš – upita je seljak – kod pasa i mačaka ili kod ljudi?

– Ja bih sa psima i mačkama ostala.

A psi i mačke su kod toga seljaka na mekanoj postelji ležali, a ljudi na podu.

Kada je godina službovanja minula, upita seljak:

– Kakav kovčeg želiš, novi ili stari?

– Ja bih, ipak, uzela stari – odgovori devojka.

A stari kovčeg je bio pun srebra i zlata. Sada devojka krenu kući.

Najpre naiđe na grupu devojaka, kojima je prošlog leta pomogla u močenju platna. Od njih dobi pola kovčega prekrasnog platna. Potom priđe jabukovom drvetu, kojeg je tada kresala. I ono joj punu pregaču crvenih okruglastih jabuka natrese.

Zatim prođe pored kobile, koju je negda pogladila. A ona joj dade mladog ždrepca.

Naposletku susrete krmaču, koju je onda počešala. Ona joj dade lepo prasence.

Ubrzo stiže kući. Maćeha je još izdaleka ugleda. Zato reče petlu:

– Uzleti na strehu i zapevaj: "Naše prljavo prase ide kući s gujama i krastačama."

A petao uzlete na strehu i zapeva:

"Naša mlada gospodarica ide kući sa srebrom i zlatom!"

Zbog toga ga maćeha odmah zakla, ali on je bio u pravu. Kada je devojka u sobu ušla i svoje bogatstvo pokazala, maćeha se veoma začudi i reče svom mužu:

– Odvedi i moju kćer da isto tako služi!

I on joj službu pronađe.

Kad je maćehina kći odmakla od kuće, na jedan čas hoda ugleda krmaču gde leži na putu. Krmača joj reče:

– Počeši me malo, moja devojko, počeši! Kad opet kući dođeš, daću ti lepo prase.

– Glupa životinjo – odvrati joj devojka – drapaj se sama!

I ode dalje. Na jedan čas hoda dalje, ugleda kobilu koja joj reče:

– Pogladi me, moja devojko, pogladi! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo ždrebe.

– Glupi skote – kaza devojka – gladi se sama!

I ode dalje. A posle jednog časa hoda naiđe na drvo, koje joj reče:

– Potkreši me malo, potkreši! Kad opet kući pođeš, daću ti punu pregaču lepih jabuka.

– Ja imam prečih poslova, a ne da drveče potkresujem – odgovori ona i ode dalje.

Za jedan čas stiže do jezerceta, gde su devojke platno močile.

– Draga devojko – zamoliše je one – pomozi nam da platno omočimo!

– Nisam valjda poludela! – odbi devojka i ode dalje.

Ubrzo stiže svom gazdi. On je odmah upita:

– S kim hoćeš da jedeš, sa psima i mačkama ili s ljudima?

– Neću, valjda, sa životinjama da jedem – odgovori ona.

A ljudi su kod tog gazde jeli suvi hleb, a psi i mačke zemičke u mleku.

– A gde hoćeš da spavaš – upita je dalje gazda – kod pasa i mačaka ili kod ljudi?

– Ja ću s ljudima spavati! – odgovori devojka.

A ljudi su spavali na podu. Psi i mačke kod ovog gazde imali su mekanu postelju.

Kada je godina službovanja minula, upita je seljak:

– Kakav kovčeg hoćeš, stari ili novi?

– Stari svakako ne! – odgovori devojka.

A nov kovčeg je bio pun guja i žaba krastača. U starom je ležalo srebro i zlato. Sada devojka pođe kući.

Najpre prođe pored jezerceta, gde su one devojke platno močile. One je strašno izudaraju. I jabukovo drvo je svojim granama po obrazima ošinu, kobila je ritnu, a krmača ujede, pa je devojka posle toga bila sva modra i hroma.

Još izdaleka ugleda je mati i reče petlu:

– Uzleti na strehu i zapevaj: "Naša lepa mlada gospodarica ide kući sa srebrom i zlatom".

Ali petao uzlete na strehu i zapeva:

– Kukuriku! Naša zamazana prasica ide kući s gujama i krastačama!

A gazdarica ga na mestu zakolje. Ipak, on je bio u pravu.

www.djurajaksic.edu.yu

_________________


www.brzotrz.com

saky1
Moderator
Moderator

Gender : Female
Broj postova : 580
Age : 38
Lokacija : Zrenjanin,Vojvodina
Zanimanje :
Kako ste saznali za ovaj forum : Dobre vesti brzo putuju!
Država :
Bodovi aktivnosti : 244
Registration date : 16.10.2008

http://www.brzotrz.com

[Vrh] Go down

Re: Bajke za djecu i ostalo

Postaj by Sponsored content Today at 9:46


Sponsored content


[Vrh] Go down

Prethodna tema Sljedeća tema [Vrh]

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne moľeą odgovarati na postove.